Usamljeni narcis

Srećan rođendan!!

— Autor dijamant @ 00:00

 

            Današnja prijateljstva su obično građena na temeljima interesovanja, sva se nekako brzo skapaju, a još brže pucaju, ali ovo naše je iskreno, nešto što traje! Naše je satkano od uzajemnog poverenja, od zajedničkih suza i zajedničkog smeha – čvrsto je. Čini mi se da ga ne može niko i ništa pokolebati (osim Boga), jer ono je jako, ono je naša aura koja nas štiti od lažnih osmeha i veštačkih suza. 
            Kako je ono počelo? Ko je prvi onom drugom rekao 
“ćao “? Ne sećam se. Ljudi bi rekli: ,,Jako vam je to prijateljstvo kad ne znaš ni kako ste se upoznali", ali oni koji tako misle varaju se. Mislim da je nase prijateljstvo najveci dar od Boga za mene. Upoznali smo se još onog trenutka kad nismo ni znali za sebe. Upoznali smo se u porodilištu u Prištini. Ja sam tada ima sedam dana a ona se tek rodila, moja majka je odlazila iz porodilišta, a njena je nju rodila. Od tada su nam se putevi na kratko razišli, počeo je svako da živi svojim životom. Međutim mi se ponovo srećemo nakon šest godina i postajemo prijatelji. Kako smo se sprijateljili stvarno se ne sećam, ne secam se ni dana, možda malo zvuči čudno, ali tako je. Pošli smo u predškolsko, bilo nam je lepo, putevi neših sudbina su se ponovo ukrstili, družili smo se, nismo bili sasvim svesni našeg prijateljstva, bilo je to drugarstvo, ono naivno dečje drugarstvo. Naravno ono i sada traje, a nadam da se da ce biti doživotno. Nakon godinu dana pošli smo u prvi razred, sećam se sedeli smo zajedno u poslednjoj klupi, jer smo najkasnije došli, valjda je sudbina tako htela. Bila je to divna godina; dok bi ostali učenici pravili nestašluke mi bi smo igrali iks-oks. Bila je 2003. godina, završavali smo prvo polugodište prvog razreda, već je bila zima, kraj decembra, naši roditelji su došli na roditeljskom sastanku, a ja i ona smo hteli da prošetamo. Počeli smo da trčimo po snegu i dohvatili se onako nežno za ruke da bi bili sigurniji, trčali smo sve jače, nevidevši led prekriven snegom, odjednom smo pali na zadnjice i nismo se podigli, već smo ostali tako da ležimo nekoliko minuta i smejlali smo se. Nakon tog polugodišta više nismo sedeli u istoj klupi. Pošli smo u drugi razred, ali nešto se baš ne sećam tog dela mog detinjstva, to jest našeg prijateljstva. Tako je prošao i treći i ćetvrti razred, malo uzbudljivije od drugog, to je što se tiče škole, ali van škole mi smo se družili, sećam se išli smo skoro svaki dan jedan kod drugog, zajedno smo jeli, pili, smejali se, tada nije bilo velikih razloga za tugu, tako da smo se tada obično smejali. Malo bismo ponekad ogovarali naše školske drugove i drugarice, ali bilo je to sve dovoljno, baš onoliko koliko treba (nekad smo znali i da preteramo). Ostajali smo do kasno uveče kod onog drugog, nismo znali za stid. Ja sam polako počeo da je prihvatam ko sestru (ja sam inače jedinac). Septembar 2007. Godine, pošli smo u peti razred, mi smo se i dalje družili. U naše prijateljstvo je ušla i treća osoba, takođe iz našeg razreda. Tu osobu smo mi prihvatili kao prijatelja, i ona je to i bila, iako nas nije baš volela do petog razreda, mi smo joj verovali, verovali smo da se promenila. U trećem razredu  je šizila zbog toga što smo ja i moja prijateljica trebali da idemo zajedno na ekskurziji u Beogradu, plakala je sigurno dva-tri dana. Ja i moja prijateljica smo počeli da se udaljavamo, pričali smo, ali nije to bilo to kao ranije. One dve su sedele zajedno do sedmog razreda. Ja sam se u prijateljstvu osetio suvišnim pa sam se i udaljavao, uvek sam se sklanjao pred tom trećim osobom, popuštao sam joj. Počeo sam da mislim o toj trećoj osobi, kako bi više mislio o njoj počeo sam sve više da shvatam njene igre, shvatio sam da nas koristi. Igrala se sa nama, bili smo naivni kao i uvek (kao i sada). Shvatio sam da je ona bila ljubomorna na nas, uvek je htela da bude bolja od nas, bolja u svemu, a pre svega u školi (pokazivala je ljubomoru na različite načine, uvek bi joj se promenilo raspoloženje kada bi mene i moju najbolju proijateljicu nastavnik pohvalio, a nju izostavio, kada bi dobili bolje ocene od nje). Skrivala je ljubomoru pod maskom dobrote, pravila se dobra, a bila je kvarna. Bila je dvolična, bila je tatina ćerka. Sada se čudim, kako dete može nekog da mrzi? Želela je da nas razdvoji. Bilo mi je krivo kako to nisam ranije shvatio. Počeli su da me izjedaju unutrašnji nemiri i pitanja: ,,Da li da kežem svojoj prijateljici za sve ovo ili ne?", ,,Da li je ona ovo primetila?", ,, Da li će ako joj kažem ovo, mene da odbaci ili će ovo ojačati naše prijateljstvo?'' Razmišljao sam o tome veoma dugo možda godinu dana i onda sam odlučio da joj kažem. Rekao sam joj sve što osećam, bio je 9. decemdar 2010. godine, njena slava, malo sam posedeo kod nje, ali smo se zato na ulici ispričali za sve ono što nismo rekli jedno drugom. Bili smo iskreni i složili smo se da što pre trebamo da je uklonimo iz naših života. Bilo nam je krivo što nas je lagala, iako smo joj pružili šansu. Počeli smo da pravimo planove kako da joj saopštimo da ne želimo više da joj budemo prijatelji, u planu nam je pomogao zajednički drug. Plan je smišljen. Ja sam bio taj koji je trebao da kaže kako ju je moja najbolja prijateljica ogovarala, ona je to samo trebala da potvrdi, što je i učinila. Možda smo ovo uradili na malo lukaviji način, ali mislili smo da je to zaslužila. One su ostale da sede u istoj klupi sve do kraja sedmog razreda, naravno zbog njenog tate. 2010. godine oboje smo počeli da se bavimo folklornim igranjem. Išao je i drug koji nam je pomogao u onom planu i još dve naše dobre prijateljice, moje drage kume. Najslađe mi je bilo to kada nas je učitelj folklora pitao da li smo ja i ona brat i sestra, mi smo se nasmejali, nemamo čak ni ista prezimena, odkud je čoveku palo na pamet da smo u srodstvu. Jednom smo se dva sata zadržali vraćajući se sa folkora, glumili smo pijance, grlili svaku banderu, oduvek smo imali smisla za humor. U sedmom razredu smo išli na zimovanju na Zlatiboru. Predsednik opštine je to organizovao. Išli su najbolji učenici naše škole. Išli smo ja, moja prijateljica, treća (nepoželjna osoba) i još nekoliko učenika. Proveli smo se nezaboravno. U putu smo se šalili, svi smo se smejali (osim treće osobe), ja sam bio glavni zabavljač ne put ka Zlatiboru. Zima i Zlatibor, prelepo, mi u đakuziju (svi su se smejali mom ulasku u đakuzi, svi smo mi tamo bili deca sa sela i naravno svi smo prvi put videli đakuzi, ali zašto sam baš ja morao da se okliznem), u prelepom hotelu, posećivali smo zanemenitosti Zlatibora. Putovanje ka našem kraju, našem zavičaju, prošlo je brzo i zanimljivo, igrali smo pantomime. I došao je i osmi razred, tada smo se smejali kao ludi, nije bilo dana kad se nismo smejali. Uzbudljive su bile i likovne sekcije, na kojim sam ja secirio biljke koje su bile u toj učionici. Smejali smo se raznim forama, kada bi ih pisao trebalo bi mi dva dana, sigurno bi neku i izostavio. Mi smo i danas u istoj srednjoj školi, u istoj učionici, sa istim osmehom. Sve je skoro isto, samo smo mi malo stariji, malo iskusniji, sa jačim prijateljstvom.

            Mi se i dalje smejemo, često glumimo da smo pijani, imamo šale koje se vuku po mesec dana, neke i više. Bilo je i tužnih dana kad samo zajedno plakali i prezirali ovaj sada već grozan svet, imamo slične načine razmišljanja, slične stavove, volimo slične stvari. Nekad se i posvađamo ali to traje kratko, minut-dva, nekad i sat vremena, ali to nisu neke velike i ozbiljne svađe, obično sukob mišljenja. Veoma mi je draga, cenim njeno mišljenje i volim kada me posavetuje. Dok sam pisao ovaj članak emocije su imale kontrolu nada mnom, čas sam se smejao, čas su mi tekle suze. A sada ono glavno zbog čega je i ovaj članak nastao, zbog tbog rođendana.

             SREĆAN TI ROĐENDAN, ŽELIM TI SVE NAJLEPŠE, PUNO USPEHA,  I SMEHA KAO I DO SAD!!! 


Srećan mi rođendan!!

— Autor dijamant @ 11:45
Danas punim 17 godina! Ne želim da odrastem!! 

14. februar

— Autor dijamant @ 09:14

Svanuo je još jedan dan. Dan koji su neki dugo čekali. 14. februar. Za nekog dan zaljubljenih, a za nekog običan dan. Sveti Trifun, zaštitnik vinogradara, vina, iscelitelj bolesti na ljudima i životinjama. Neki slave Svetog Trifuna, neki dan zaljubljenih (Svetog Valentina), neki uopšte ne proslavljanju 14. februar. 

Sigurno ste čuli priču o tome kada je sve počelo i kako je sve počelo, ali za one koje ne znaju ili za one koji su malo zaboravili, evo da vas podsetim legende o Svetom Valentinu. Legenda kaže da je Sveti Valentin služio kao sveštenik na dvoru cara Klaudisa II, koji ga je zbog neposlušnosti zatvorio. Tokom vladavine Klaudijusa II, poznatim pod nadimkom Okrutni, Rimska vojska je vodila mnoge ratove. Okrutni je imao velike probleme u vojsci, nije mogao popuniti rimsku vojsku novim vojnicima. Okrutni je verovao da zbog svojih žena i zbog svoje porodice rimski muškarci nisu želeli da idu u vojsku, pa je stoga zabranio sva venčanja u Rimu. Rimsi sveštenik koji se usprotivio ovom zakonu bio je Sveti Valentin. On i njegov pomoćnik Sveti Marcijus su potajno venčavali rimske hrišćane. Okrutni je ovo zapazio i osudio i obojicu osudio na smrt bičevanjem, zatim su im glave obešene. To se dogodilo 14. februara 269. godine i Valentin je postao zaštitnik zaljubljenih. Od tada se na taj dan razmenjuju ljubavne poruke. 

Kod nas je ovo došlo naletom novih klinaca, koji su želeli da budu u koraku sa zapadom. Ne mogu završiti ovaj članak a ne napomenuti na to da sve više zaboravljamo naše običaje i naše praznike, a sve više vredujemo običaje sa zapada. Jedan od primera je da se više radujemo za Novu godinu, a manje za našu Srpsku Novu godinu. Istrošimo se. Takođe Osmom martu pidajemo sve više značaja. Noć veštica se poslednjih godina sve više spominje. Šta je sledeće? Hajdemo da očuvamo tradiciju. Mislim da su ovi zapdani običaji izmišljeni samo da bi ljudi trošili što više novca. Trošimo više novca na poklone i obraćamo više pažnje na materijalne stvari, zanemaruje se ljubav, vrednuju se pokloni. U našem mestu mlade devojke kupuju poklone svojim voljenima, obično su to devojke, dok smo mi muškarci manje romantičniji. Moram da vam ispričam još jednu malo tužnu vest, to je nešto što se jednoj mojoj drugarici desilo. Kupila je svom voljenom poklon za dan zaljubljenih, kupila je čokoladice u obliku srca, neku majicu i još nekoliko poklona, verovali vi ili ne oni su juče raskinuli, da, raskinuli su baš pred dan zaljubljenih. Tako da je ona ostala sa svojim poklonom, maijcu će dati bratu, a čokoladice u obliku srca će sama pojesti. Tužno, ali ja ne morem da brinem o tim stvarima, jer još nisam u vezi, za sada uživam u slobodi koliko god mogu. A vi se dragi moji volite, ljubite, grlite sa svojim voljenim osobama. A vi koji slavite dan zaljubljenih samo danas svojim voljenima recite samo: "Volim te", mislim da će to biti dovoljno i naravno ne zaboravite poljubac ili zagrljaj, a možete i oba. Volite se 365 (366) dana u godini, jer ljubav se slavi svakog dana u godini, a ne samo 14. februara. Naravno nemam ništa protiv onih koji proslavljaju dan zaljubljenih, lepo je kada se ljudi vole, jer ljubav je nešto što je u našim korenima, nešto što postoji hiljadama godina, nešto od čega smo svi mi nastali, da nije ljubavi ni nas ne bi bilo, ali ne dajmo da se tradicije sa zapada ukorene kod nas. Očuvajmo našu tradiciju i naše običaje!  


U znak sećanja na Desanku Maksimović

— Autor dijamant @ 20:58

 STREPNJA

 

Ne, nemoj mi prići! Hoću izdaleka

da volim i želim oka tvoja dva.

Jer sreća je lepa samo dok se čeka,

dok od sebe samo nagoveštaj da.

 

Ne, nemoj mi prići! Ima više draži

ova slatka trepnja, čekanje i sta'.

Sve je mnogo lepše donde dok se traži,

o čemu se samo tek po slutnj zna.

 

Ne, nemoj mi prići! Našto to, i čemu ?  

Izdaleka samo sve k'o zvezda sja;

izdaleka samo divimo se svemu. 
  
Ne, nek' mi ne priđu oka tvoja dva.

 

 
 

 

 


Suze moje majke

— Autor dijamant @ 11:41

Sama pomisao na suze moje majke tera moje oko da plače, tera moje usne da zadrhte. One ne drhte od hladanoće, već od straha, od straha ca ću opet videti suze moje majke.

Moji su roditelji divni ljudi, i oduvek su želeli da od mene naprave divno dete. Inače sam jedinac, pa sve nade polažu u mene, sve ono što oni nisu mogli da postigu, žele da ja to postignem. Čine sve da ja prođem što bolje u životu. Zato se trudim da ih ne razočaram.

Majka… Biće u kome sam proveo trunku svog života, koje je žrtvovalo svoj život zarad mog.

Bio sam dete, padala je jesenja noć, bilo je već rano za spavanje, pa sam odlučio da zadremam u dnevnoj sobi. Pravio sam se da spavam, osluškivao o čemu moji roditelji pričaju. Pričali su o nekim za mene tada nevažnim stvarim, dok nisu dotakli temu koja me je zainteresovala, odmah sam načulio uši. Pričali li su o tome kako su trebali da imaju stariju decu od mene, gde bi jedno bilo četiri godina starije od mene, a drugo osam. Ja nisam verovao u to što sam čuo. Pričali su kako je moja majka imala nekih problema pri rađanju te dece, kako sam ja tada razumeo bila je primorana na abortus. Jednom prilikom mi je rekla da sam rođen carkim rezom, ali ja tada nisam znao šta to tačno znači, čak sa se hvalio time, jer ipak pridev "carski" označavalo je za mene tada nešto dobro, nešto  neobično. Tek kada sam malo odrastao shvatio sam da se majkama tako može oduzeti život. Da posle porođaja vise ne vide svoje dete, ili da deca više ne vide svoju majku; ali hvala Gospodu Bogu oboje smo živi.
                Došla je hladna zimska noć, bilo je veoma hladno pa smo ja i majka spavali zajedno, da bi se brže ugrejali. Bio sam rani pubertetlija, nerviralo me je sve, svaki događaj me je potresao. Pokušavao sam da spavam, ali mi nije uspevalo. Razne misli su se šetale kroz moju glavu. Sećao sam se predhodnog dana, kako je tata vikao ne mene zbog neke sitne greške koju sam napravio. Vikao je na mene jer nisam mogao da shvatim nejednačine iz matematike, koje mi je on već četiri sata uporno objašnjavao. Uvek mi je pomagao u svemu, jer je želeo da se školujem, on nije imao podršku svog oca kada je želeo da svoje znanje usavrši, pa je imao potrebu da mene savetuje, podržava. Bio sam ljut zato sto je vikao, otišao sam na kraju kreveta, što dalje od majke i počeo da plačem. Na očima su mi išle samo suze glas mi se nije čuo. Suza pada, praveći tako put po kome će ići i druga suza…Majka je osetila drhtanje mog tela (moje telo uvek drhti kada plačem ili kada se previše smejem) i polako prilazila ka meni. Ja sam se odmicao pokušavajući da budem što dalje od nje da ona ne bi primetila moje suze.  Prišla je blizu mene, u sobi sada već ispunjenom mrakom, i baš na onom mestu na jastuku gde je pala moja suza stavila je ruku, kao da je znala da će tu da neđe nešto. Znao sam da zna da plačem. Uzela mi je ruku i privukla me ka sebi, stegla me je jako u svom zagrljaju. Pitala me je:,,Zašto places?", a ja sam joj odgovorio da je to bilo zbog onog što se danas dogodilo ( nakupilo mi se sve), pričao sam joj o mojim prijateljima, kako ja ne mogu da nađem nekoga kome ću da verujem. Pitao sam je zašto sam je jedino njeno dete, i pitao sam je da li me voli (Ovo pitanje je usledilo zato što sam mislio da ona i dalje žali za svojom decom). Ona me je stegla još jače, osetio sam da počinje da plače. Moja suza je išla po putu koji je napravila prva, i pala je. Ona me je tešila rečima da je tata vikao na mene, jer on želi da ja uspem u životu, rekla mi je da su mi ona i tata najbolji prijatelji i da njima mogu da verujem. Rekla mi je da sam joj ja jedan dovoljan, jer vredim za troje, rekla mi je da me voli. Ja sam bio začuđen sa rečima koje sam izgovorio (kako može majka da mrzi svoje dete). Mrzeći sebe rekao sam joj:,, Želim da umrem!" (mislivši to iskreno, jer sam se osećao povodom za njene suze, svaka njena suza me je bolela, zadavjući mi teške rane). Njene suze su išle brže nego ranije, čuo sam njene jecaje, skupljala je snagu da bi mi odgovorila. Pitala me je:,,Kako možeš tako da misliš? Ja i tata te mnogo volimo, ti si naše jedino dete. Veoma si poslušan i dobar. Koji rodjitelj ne bi voleo da ima dete kao što si ti?" Ja sam zaćutao. Nastala je kratka tišina. Ja sam sa smirio, rekao sam da je tako, složio sam sa sa njom, ona je zaspala ne puštajući me iz svog zagrljaja, kada je zaspala osetio sam da me njene ruke ne stežu. Ona je spavala, a ja sam se i dalje sećao njenih suza, i sa tom sliko zaspao. Sećam ih se i sada, i ponovo moje usne drhte, ponovo mi padaju suze, ali sad su pale samo dve, prva koja je ostavila trag, i druga koja je išla po tragu prve.

Pokušavam da zamislim svoj život bez nje, ali mog života nema, nema ga bez nje, kada zatvorim oči sve je crno, crna je budućnost. Ne znam kako bi podneo njenu smrt. Zato živim u nadi da ćemo oboje pasti u istom trenu, ali baš kao što nisu ni moje suze dve, nećemo ni mi.


Podseti me šta to beše hrabrost!

— Autor dijamant @ 19:32

    I evo, stigao je moj drugi članak. Prezadovoljan sam reakcijama na moj prvi članak. Mogu sa ponosom da kažem da sam postao deo nečeg ovako zanimljivog. Danas ću vam reći nešto o hrabrosti. Po meni jednoj od važnijih vrlina. 
    Hrabrost, vrlina koja se iz dana u dan sve manje vrednuje, koje se sklanja tamo negde sa strane da skuplja prašinu. Vrlina koja nam daje sposobnost da se suočimo sa strahom, bolom, sa samim sobom, smrću. To je spremnost žrtvovanja sopstvenog života da bismo sačuvali tudji život, život nekog nama dragog ili totalno nepoznate osobe Hrabrost je vrlina na osnovu koje ljudi u opasnosti čine plemenita dela.* 
Sećam se kada smo učili bajke, epske pesme, basne, sećam se kada bi nastavnik ili učitelj pitao koja je najvažnija osobina glavnog junaka, princa, heroja, mi bi smo kao iz topa izgovorili hrabrost. Kroz priče mi smo učili da je hrabrost bitna vrlina, ali neki su to izgleda zaboravili, kao što su i mnoge druge vrline. Hrabrost je i kada se suprotstavimo tudjem mišljenju, iskazujemo svoj stav, kada rizikujemo. Nekada bi se devojkama svideo muskarac koji je dobar, vredan, hrabar,  iskren. A sada? Sada ih privlače oni zgodni sa skupim autom, motorom, koji mogu da imaju svaku. Da se devojke ne uvrede nismo ni mi nešto bolji, mislim na današnje momke, koji više ne tragaju za vrednom devojkom, za devojku koja poštuje svoje roditelje, već lutaju za onim koje su lake, koju može da ima svako, čiji je ego kao netaknut. Ahaha lutaju, čuj mene ovih drugih ima na svakom koraku. Kod nas je hrabar na primer onaj koji vozi motor na jednom točku, koji vozi auto velikom brzinom. To je naš svet dragi moji, gde je auto postao važniji od iskrenosti, motor od hrabrosti. Molim vas recite mi da li poznajete neku osobu čija je vrlina hrabrost. U mojoj sredini takvih osoba skoro i da nema, istrebljeni su. Za kraj na dar od mene još jedna izreka: ,,Valja imati na umu da je hrabrost uvek slepa jer ona ne vidi opasnost i neprilike.’’ (Francis Bacon)                                                                                                                                              

 Zato uvek na oprezu.


Aristotel

 


Izdvoji se iz mase!

— Autor dijamant @ 23:39

    Dugo sam razmišljao o tome koja bi tema bila idealna za moj prvi članak. Znam da sada svi osećamo novogodišnju euforiju, uzburkanu reakciju koja nas sve požuruje, svi negde žurimo. Videvši da ima dosta članaka baš na novogodišnju temu, odlučio sam da se malo uzdignem iz mase. Baš kao što govori naslov ovog članka, ja ne volim da se uklapam u normalan način života, već živim po svojim pravilima, po nekim sopstvenim normama. Iako imam samo šesnaest godina, mislim da imam malo zrelije razmišljanje u odnosu na moje vršnjake, oni samo brinu o tome da moraju da imaju skupe telefone, neku laku devojku, puno prijatelja koji su isti kao oni, da ne pokazuju javno emocije, a ni slučajno da se nasemju. Zašto bi svi trebali da se oblačimo isto? Zašto bi svi trebali da mislimo isto? NE mi to ne moramo ali današnja omladina čini sve kako bi se dopala nekoj "najpopularnijoj" grupi u njihovoj okolini, pristaju na sve. Jednostavno, ne biraju sredstva pomoću kojih dolaze do cilja, bitan im je samo cilj, bio on loš ili dobar, mada u tom trenutku njima se taj cilj čini savršenim. Svi smo mi stvoreni isti sa istim pravima, Bog je stvorio čoveka kao slobodno biće. Ako je tako, onda živimo slobodno, ponašajmo se slobodno, bez ustručavanja da pokažemo svoje emocije. Osmeh ne košta ništa, ali znači mnogo. Zato smejte se. Svojim osmehom izdvajam se iz mase. Smejem se i to glasno grokotom, a oni komentarišu, čujem ih, ne obraćam pažnju na njih, oni gorepomenuti kojima je lakše kupiti neki telefončić nego pokazati osmeh. Iskačem iz okvira standardnosti, trudim se da budem bolji. Sećam se jednog statusa sa fejsbuka koji glasi:,,Nemojte se truditi da budete različiti, budite dobri, jer danas biti dobar je dovoljno velika razlika!’’ , u potpunosti se slažem sa ovim, zato trudite se da budete što bolji ljudi. Srećna vam Nova godina. :) 


Powered by blog.rs