Usamljeni narcis

23 Feb, 2013

Srećan rođendan!!

— Autor dijamant @ 00:00

 

            Današnja prijateljstva su obično građena na temeljima interesovanja, sva se nekako brzo skapaju, a još brže pucaju, ali ovo naše je iskreno, nešto što traje! Naše je satkano od uzajemnog poverenja, od zajedničkih suza i zajedničkog smeha – čvrsto je. Čini mi se da ga ne može niko i ništa pokolebati (osim Boga), jer ono je jako, ono je naša aura koja nas štiti od lažnih osmeha i veštačkih suza. 
            Kako je ono počelo? Ko je prvi onom drugom rekao 
“ćao “? Ne sećam se. Ljudi bi rekli: ,,Jako vam je to prijateljstvo kad ne znaš ni kako ste se upoznali", ali oni koji tako misle varaju se. Mislim da je nase prijateljstvo najveci dar od Boga za mene. Upoznali smo se još onog trenutka kad nismo ni znali za sebe. Upoznali smo se u porodilištu u Prištini. Ja sam tada ima sedam dana a ona se tek rodila, moja majka je odlazila iz porodilišta, a njena je nju rodila. Od tada su nam se putevi na kratko razišli, počeo je svako da živi svojim životom. Međutim mi se ponovo srećemo nakon šest godina i postajemo prijatelji. Kako smo se sprijateljili stvarno se ne sećam, ne secam se ni dana, možda malo zvuči čudno, ali tako je. Pošli smo u predškolsko, bilo nam je lepo, putevi neših sudbina su se ponovo ukrstili, družili smo se, nismo bili sasvim svesni našeg prijateljstva, bilo je to drugarstvo, ono naivno dečje drugarstvo. Naravno ono i sada traje, a nadam da se da ce biti doživotno. Nakon godinu dana pošli smo u prvi razred, sećam se sedeli smo zajedno u poslednjoj klupi, jer smo najkasnije došli, valjda je sudbina tako htela. Bila je to divna godina; dok bi ostali učenici pravili nestašluke mi bi smo igrali iks-oks. Bila je 2003. godina, završavali smo prvo polugodište prvog razreda, već je bila zima, kraj decembra, naši roditelji su došli na roditeljskom sastanku, a ja i ona smo hteli da prošetamo. Počeli smo da trčimo po snegu i dohvatili se onako nežno za ruke da bi bili sigurniji, trčali smo sve jače, nevidevši led prekriven snegom, odjednom smo pali na zadnjice i nismo se podigli, već smo ostali tako da ležimo nekoliko minuta i smejlali smo se. Nakon tog polugodišta više nismo sedeli u istoj klupi. Pošli smo u drugi razred, ali nešto se baš ne sećam tog dela mog detinjstva, to jest našeg prijateljstva. Tako je prošao i treći i ćetvrti razred, malo uzbudljivije od drugog, to je što se tiče škole, ali van škole mi smo se družili, sećam se išli smo skoro svaki dan jedan kod drugog, zajedno smo jeli, pili, smejali se, tada nije bilo velikih razloga za tugu, tako da smo se tada obično smejali. Malo bismo ponekad ogovarali naše školske drugove i drugarice, ali bilo je to sve dovoljno, baš onoliko koliko treba (nekad smo znali i da preteramo). Ostajali smo do kasno uveče kod onog drugog, nismo znali za stid. Ja sam polako počeo da je prihvatam ko sestru (ja sam inače jedinac). Septembar 2007. Godine, pošli smo u peti razred, mi smo se i dalje družili. U naše prijateljstvo je ušla i treća osoba, takođe iz našeg razreda. Tu osobu smo mi prihvatili kao prijatelja, i ona je to i bila, iako nas nije baš volela do petog razreda, mi smo joj verovali, verovali smo da se promenila. U trećem razredu  je šizila zbog toga što smo ja i moja prijateljica trebali da idemo zajedno na ekskurziji u Beogradu, plakala je sigurno dva-tri dana. Ja i moja prijateljica smo počeli da se udaljavamo, pričali smo, ali nije to bilo to kao ranije. One dve su sedele zajedno do sedmog razreda. Ja sam se u prijateljstvu osetio suvišnim pa sam se i udaljavao, uvek sam se sklanjao pred tom trećim osobom, popuštao sam joj. Počeo sam da mislim o toj trećoj osobi, kako bi više mislio o njoj počeo sam sve više da shvatam njene igre, shvatio sam da nas koristi. Igrala se sa nama, bili smo naivni kao i uvek (kao i sada). Shvatio sam da je ona bila ljubomorna na nas, uvek je htela da bude bolja od nas, bolja u svemu, a pre svega u školi (pokazivala je ljubomoru na različite načine, uvek bi joj se promenilo raspoloženje kada bi mene i moju najbolju proijateljicu nastavnik pohvalio, a nju izostavio, kada bi dobili bolje ocene od nje). Skrivala je ljubomoru pod maskom dobrote, pravila se dobra, a bila je kvarna. Bila je dvolična, bila je tatina ćerka. Sada se čudim, kako dete može nekog da mrzi? Želela je da nas razdvoji. Bilo mi je krivo kako to nisam ranije shvatio. Počeli su da me izjedaju unutrašnji nemiri i pitanja: ,,Da li da kežem svojoj prijateljici za sve ovo ili ne?", ,,Da li je ona ovo primetila?", ,, Da li će ako joj kažem ovo, mene da odbaci ili će ovo ojačati naše prijateljstvo?'' Razmišljao sam o tome veoma dugo možda godinu dana i onda sam odlučio da joj kažem. Rekao sam joj sve što osećam, bio je 9. decemdar 2010. godine, njena slava, malo sam posedeo kod nje, ali smo se zato na ulici ispričali za sve ono što nismo rekli jedno drugom. Bili smo iskreni i složili smo se da što pre trebamo da je uklonimo iz naših života. Bilo nam je krivo što nas je lagala, iako smo joj pružili šansu. Počeli smo da pravimo planove kako da joj saopštimo da ne želimo više da joj budemo prijatelji, u planu nam je pomogao zajednički drug. Plan je smišljen. Ja sam bio taj koji je trebao da kaže kako ju je moja najbolja prijateljica ogovarala, ona je to samo trebala da potvrdi, što je i učinila. Možda smo ovo uradili na malo lukaviji način, ali mislili smo da je to zaslužila. One su ostale da sede u istoj klupi sve do kraja sedmog razreda, naravno zbog njenog tate. 2010. godine oboje smo počeli da se bavimo folklornim igranjem. Išao je i drug koji nam je pomogao u onom planu i još dve naše dobre prijateljice, moje drage kume. Najslađe mi je bilo to kada nas je učitelj folklora pitao da li smo ja i ona brat i sestra, mi smo se nasmejali, nemamo čak ni ista prezimena, odkud je čoveku palo na pamet da smo u srodstvu. Jednom smo se dva sata zadržali vraćajući se sa folkora, glumili smo pijance, grlili svaku banderu, oduvek smo imali smisla za humor. U sedmom razredu smo išli na zimovanju na Zlatiboru. Predsednik opštine je to organizovao. Išli su najbolji učenici naše škole. Išli smo ja, moja prijateljica, treća (nepoželjna osoba) i još nekoliko učenika. Proveli smo se nezaboravno. U putu smo se šalili, svi smo se smejali (osim treće osobe), ja sam bio glavni zabavljač ne put ka Zlatiboru. Zima i Zlatibor, prelepo, mi u đakuziju (svi su se smejali mom ulasku u đakuzi, svi smo mi tamo bili deca sa sela i naravno svi smo prvi put videli đakuzi, ali zašto sam baš ja morao da se okliznem), u prelepom hotelu, posećivali smo zanemenitosti Zlatibora. Putovanje ka našem kraju, našem zavičaju, prošlo je brzo i zanimljivo, igrali smo pantomime. I došao je i osmi razred, tada smo se smejali kao ludi, nije bilo dana kad se nismo smejali. Uzbudljive su bile i likovne sekcije, na kojim sam ja secirio biljke koje su bile u toj učionici. Smejali smo se raznim forama, kada bi ih pisao trebalo bi mi dva dana, sigurno bi neku i izostavio. Mi smo i danas u istoj srednjoj školi, u istoj učionici, sa istim osmehom. Sve je skoro isto, samo smo mi malo stariji, malo iskusniji, sa jačim prijateljstvom.

            Mi se i dalje smejemo, često glumimo da smo pijani, imamo šale koje se vuku po mesec dana, neke i više. Bilo je i tužnih dana kad samo zajedno plakali i prezirali ovaj sada već grozan svet, imamo slične načine razmišljanja, slične stavove, volimo slične stvari. Nekad se i posvađamo ali to traje kratko, minut-dva, nekad i sat vremena, ali to nisu neke velike i ozbiljne svađe, obično sukob mišljenja. Veoma mi je draga, cenim njeno mišljenje i volim kada me posavetuje. Dok sam pisao ovaj članak emocije su imale kontrolu nada mnom, čas sam se smejao, čas su mi tekle suze. A sada ono glavno zbog čega je i ovaj članak nastao, zbog tbog rođendana.

             SREĆAN TI ROĐENDAN, ŽELIM TI SVE NAJLEPŠE, PUNO USPEHA,  I SMEHA KAO I DO SAD!!! 


Komentari

  1. Ово ми је први и најлепши рођендански поклон. Мислила сам да сам га чекала сама, али ипак су многи помислили у поноћ баш на мене... Хвала! Хвала за честитку, као и за све тренутке нашег пријатељства. И да, није важно како је почело. Важно је да траје.

    Autor girly — 23 Feb 2013, 00:18

  2. Drago mi je da ti se svideo moj poklon!! :)

    Autor dijamant — 23 Feb 2013, 00:36

  3. bas lepa rodjendanska cestitka i svakako znaci mnogo

    Autor rodjendan poruke — 15 Maj 2014, 02:14


Dodaj komentar

Dodaj komentar





Zapamti me