Usamljeni narcis

Sama pomisao na suze moje majke tera moje oko da plače, tera moje usne da zadrhte. One ne drhte od hladanoće, već od straha, od straha ca ću opet videti suze moje majke.

Moji su roditelji divni ljudi, i oduvek su želeli da od mene naprave divno dete. Inače sam jedinac, pa sve nade polažu u mene, sve ono što oni nisu mogli da postigu, žele da ja to postignem. Čine sve da ja prođem što bolje u životu. Zato se trudim da ih ne razočaram.

Majka… Biće u kome sam proveo trunku svog života, koje je žrtvovalo svoj život zarad mog.

Bio sam dete, padala je jesenja noć, bilo je već rano za spavanje, pa sam odlučio da zadremam u dnevnoj sobi. Pravio sam se da spavam, osluškivao o čemu moji roditelji pričaju. Pričali su o nekim za mene tada nevažnim stvarim, dok nisu dotakli temu koja me je zainteresovala, odmah sam načulio uši. Pričali li su o tome kako su trebali da imaju stariju decu od mene, gde bi jedno bilo četiri godina starije od mene, a drugo osam. Ja nisam verovao u to što sam čuo. Pričali su kako je moja majka imala nekih problema pri rađanju te dece, kako sam ja tada razumeo bila je primorana na abortus. Jednom prilikom mi je rekla da sam rođen carkim rezom, ali ja tada nisam znao šta to tačno znači, čak sa se hvalio time, jer ipak pridev "carski" označavalo je za mene tada nešto dobro, nešto  neobično. Tek kada sam malo odrastao shvatio sam da se majkama tako može oduzeti život. Da posle porođaja vise ne vide svoje dete, ili da deca više ne vide svoju majku; ali hvala Gospodu Bogu oboje smo živi.
                Došla je hladna zimska noć, bilo je veoma hladno pa smo ja i majka spavali zajedno, da bi se brže ugrejali. Bio sam rani pubertetlija, nerviralo me je sve, svaki događaj me je potresao. Pokušavao sam da spavam, ali mi nije uspevalo. Razne misli su se šetale kroz moju glavu. Sećao sam se predhodnog dana, kako je tata vikao ne mene zbog neke sitne greške koju sam napravio. Vikao je na mene jer nisam mogao da shvatim nejednačine iz matematike, koje mi je on već četiri sata uporno objašnjavao. Uvek mi je pomagao u svemu, jer je želeo da se školujem, on nije imao podršku svog oca kada je želeo da svoje znanje usavrši, pa je imao potrebu da mene savetuje, podržava. Bio sam ljut zato sto je vikao, otišao sam na kraju kreveta, što dalje od majke i počeo da plačem. Na očima su mi išle samo suze glas mi se nije čuo. Suza pada, praveći tako put po kome će ići i druga suza…Majka je osetila drhtanje mog tela (moje telo uvek drhti kada plačem ili kada se previše smejem) i polako prilazila ka meni. Ja sam se odmicao pokušavajući da budem što dalje od nje da ona ne bi primetila moje suze.  Prišla je blizu mene, u sobi sada već ispunjenom mrakom, i baš na onom mestu na jastuku gde je pala moja suza stavila je ruku, kao da je znala da će tu da neđe nešto. Znao sam da zna da plačem. Uzela mi je ruku i privukla me ka sebi, stegla me je jako u svom zagrljaju. Pitala me je:,,Zašto places?", a ja sam joj odgovorio da je to bilo zbog onog što se danas dogodilo ( nakupilo mi se sve), pričao sam joj o mojim prijateljima, kako ja ne mogu da nađem nekoga kome ću da verujem. Pitao sam je zašto sam je jedino njeno dete, i pitao sam je da li me voli (Ovo pitanje je usledilo zato što sam mislio da ona i dalje žali za svojom decom). Ona me je stegla još jače, osetio sam da počinje da plače. Moja suza je išla po putu koji je napravila prva, i pala je. Ona me je tešila rečima da je tata vikao na mene, jer on želi da ja uspem u životu, rekla mi je da su mi ona i tata najbolji prijatelji i da njima mogu da verujem. Rekla mi je da sam joj ja jedan dovoljan, jer vredim za troje, rekla mi je da me voli. Ja sam bio začuđen sa rečima koje sam izgovorio (kako može majka da mrzi svoje dete). Mrzeći sebe rekao sam joj:,, Želim da umrem!" (mislivši to iskreno, jer sam se osećao povodom za njene suze, svaka njena suza me je bolela, zadavjući mi teške rane). Njene suze su išle brže nego ranije, čuo sam njene jecaje, skupljala je snagu da bi mi odgovorila. Pitala me je:,,Kako možeš tako da misliš? Ja i tata te mnogo volimo, ti si naše jedino dete. Veoma si poslušan i dobar. Koji rodjitelj ne bi voleo da ima dete kao što si ti?" Ja sam zaćutao. Nastala je kratka tišina. Ja sam sa smirio, rekao sam da je tako, složio sam sa sa njom, ona je zaspala ne puštajući me iz svog zagrljaja, kada je zaspala osetio sam da me njene ruke ne stežu. Ona je spavala, a ja sam se i dalje sećao njenih suza, i sa tom sliko zaspao. Sećam ih se i sada, i ponovo moje usne drhte, ponovo mi padaju suze, ali sad su pale samo dve, prva koja je ostavila trag, i druga koja je išla po tragu prve.

Pokušavam da zamislim svoj život bez nje, ali mog života nema, nema ga bez nje, kada zatvorim oči sve je crno, crna je budućnost. Ne znam kako bi podneo njenu smrt. Zato živim u nadi da ćemo oboje pasti u istom trenu, ali baš kao što nisu ni moje suze dve, nećemo ni mi.